Precutim kada mi kazu: "Ne znas ti kako boli."
Sredinom devetesetih sam izula svoje cipele i tako ostavila svoje snove.
Obula sam, tad, tudje cipele i pokusala da ostvarim tudje snove.
Nazalost, koliko god da su me zuljale, ja sam ih uporno nosila...Broj je bio neodgovarajuci, a kalup sa standardima drzave u kojoj sam dosla...
Medjutim...
Vremenom kao da sam se na taj bol, bila, navikla... iako je to bilo neprirodno stanje, ponekad do granica krajnje izdrzljivosti ja sam tvrdoglavo krvarila.
Posle dugo godina i kilometara, jedna letnja kisa me vratila na zemlju.
Umorna, izdana i neispostovana, gledala sam tudje cipele na svojim nogama -izranjavanim, izdatih prvo od mene, pa tek od drugih.
Izula sam ih!!!
Mirno sedeci u blatu, sa strasnim bolovima u dusi i telu,u svakoj celiji, s kupila sam snagu da se podignem iz blata i vratim cipele vlasniku.
Bosa ,sada, nastavljam dalje, trazeci svoje cipele........
Znam gde sam ih ostavila..
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
